Zašto ideš kad drugarice? Zašto sada na jogu? Zašto si legla u 19h? Svi spavaju posle 23h. Šta će ti roditelji? Previše si vezana za sestru, to je bolesno. Šta se sada doteruješ? Znam sa kim si bila, ali nećeš da kažeš! Zašto pričaš sa tim prijateljem, on ti je važniji od nas. Previše se družiš. Šta će ti prijatelji, kada imaš mene. Ne pratiš tenis? Nećeš ništa sakriti od mene, ja sve znam! Ostavi telefon! Nemoj da psuješ. Ružna si kada se ljutiš. Nisi dovoljno samokritična. Sebična si. Ne žrtvuješ se dovoljno. Moraš da trpiš. Moraš više da radiš. Nemaj da radiš, ja ću ti sve dati. Potisni iritaciju. Ćuti. Neću je ružna reč. Novac te kvari. Smeškaj se i stalno klimaj glavom. Budi ljubazna, potisni bes. Ti si niko i ništa. Ćuti disi, ni za disi nisi.
Ovakva pitanja i tvrdnje u sebi nose jednu psihološku poruku, a to je “Nešto nije u redu sa tobom”.
Ukoliko smo dugoročno izloženi ovakvim sadržajima, velike su šanse da poverujemo u njihovu istinitost i da postanu deo našeg identiteta i tako krivica postaje hronična emocionalna reakcija. Neosnovana krivica narušava naše samopouzdanje i dovodi do toga da često sumnjamo u istinitost sopstvene percepcije i mišljenja i počinjemo previše da se trudimo oko stvari za koje nemamu nikakvu odgovornost a ni moć da utičemo na promenu.
“Iako, mi deluje drugačije mora da su ipak drugi u pravu, menjaću sebe”. Možda se stvarno previše družim, možda mi stvarno roditelji puno znače, možda stvarno, možda stvarno, možda stvarno…ukoliko sebi često postavljate takva pitanja, vreme je da proverite ko su ljudi sa kojima ste okruženi?
