Moje ime je Danijela Živančević i mama sam jedne mlade žene od 20.godina. Moje prve teskobe u roditeljstvu počele su kada je moja ćerka sa 7.godina upisala prvi razred osnovne škole. Psiholog mi je rekao citiram: “Dete vam je spremna za školu, kao zapeta puška”. Te reči nikada neću zaboraviti i bile smo srećne. Međutim, prvi roditeljski sastanak završio se sa bolom u stomaku. Nisam mogla jasno da definišem šta mi tu tačno smeta, ali sam vremenom razumela. Učiteljica je ekstremno favorizovala “nadarenu” decu do tačke divljenja i obrnuto pokazivala je ne zainteresovanost  prema onima koje je ona definisala kao “prosek”. Vrlo brzo među decom su nastale podele na “pametne” i “glupe”, a ocene su bile dokaz koliko neko vredi, izgubio se smisao merenja znanja, počeli su da mere sebe.

Kreću svakodnevne igre moći između dece i konstantna takmičenja za zauzimanje superiorne pozicije u očima autoritera – učiteljice. Učionica je postala poligon za borbu, a deca nisu bili drugari već rivali. Moja ćerka nije nadarena za umetnosti, niti ima vrhunske rezultate u sportu, trenira rekreativno. Školski uspeh je varirao između vrlo dobar i odličan. Dakle, učiteljica ju je svrstala u grupu “glupih gubitnika”. Kada bih odlazila na razgovor sa njom uvek je prema meni imala neki sažaljivi stav, kao da sa mojim detetom nešto nije u redu, a meni je uvek bilo muka kada izađem iz kabineta. Sreća je naša što sam je uvek bodrila i bila podržavajuća prema svakoj oceni i stalno joj govorila da ocena ne meri njenu ličnu vrednost već meri koliko se nešto zna iz neke oblasti i da se na tome uvek može raditi, da nismo svi rođeni da budemo vrhunski intelektualci, umetnici, sportisti i da je to jako normalno i sasvim u redu. Da su zanati isto jako korisni i odlični, da je jako lepo živeti od rada koji se voli i da će vremenom shvatiti čime ona želi da se bavi. Nikada nisam pokazivala ekstremno oduševljene isključivo prema vrhunskim dostignućima, već svemu što je dobro. Vrednovala sam igru, zabavu i druženje. Takvim stavov uspela sam da napravim neki balans, ali sam prvi put shvatila da društvena sredina u kojoj ona provodi puno vremena ima veći uticaj od mene. Kada je upisala četvrti razred iz škole se vraćala sa glavoboljama, čitava godina je prošla u glavobolji devojčice od tek napunjenih 10.godina koja je psihofizički zdrava. Kada pričamo vidim da ima verbalnu barijeru i da uopšte ne poznaje termine sa kojim bi mogla da mi kaže šta je muči. Tako je to trajalo do momenta kada iz njene male duše izleće vapaj za zdravljem, očajnim tonom glasa mi je kazala, citiram: “Mama, skloni me iz tog razreda”. Ni ove reči nikada neću zaboraviti. Uspela sam to da razumem i ozbiljno je shvatim. Odmah smo ušle u zajednički projekat i razradu plana kako ozići od učiteljice koja ima ovakav vrednosni sistem i pogled na svet.
U trenutku kada je pakovala svoje stvari iz školskog ormarića imala je osmeh na licu i nije se ničega plašila. Bile smo pobednički tim. Bez priče, objašnjavanja, rasprave smo otišle. I bile smo srećne!

Tada je naučila važnu lekciju, da se od nasilja odlazi! Da nisu svi odlasci porazi i dala sam joj dozvolu da u životu ne mora da trpi nečije komplekse i da bira u čijem društvu želi da bude, da ne mora nužmo svaki autoritet da bude u pravu i da treba praviti selekciju koga u životu slušamo.
Znala sam da nema problema u socijalnim odnosima, uvek je imala puno drugova i drugarica tako da je peti razred upisala u drugoj školi i odlično se adaptirala.

Kada dete od 7-10.godine života ide u sredinu u kojoj se svakodnevno bori da zadrži osnovno dostojanstvo to ga neće ojačati, već postepeno slamati. Kada se izgradi jaka unutrašnja struktura bazirana na osećanju vrednosti sopstvenog života, tek onda možemo očekivati da se čovek bori sa teškim životnim nužnostima. Moja ćerka je uspela da zadrži taj prirodni osećaj vrednosti, odlučila je da neće fakultet i imala je snage da se nosi sa sredinom koja je tu odluku snažno osudila, ali ona je sada mogla da kaže šta hoće i neće. Trenutno radi u ugostiteljstvu i želi da otvori mali restorančić to je njen san, ima momka sa kojom se voli i prijatelje sa kojim se druži.

Zadrži mala moja osmeh na licu i prirodnu vrednost sa kojom se rađa svako živo biće, nemoj to nikome da oduzimaš i nemoj dozvoliti da ti to niko uzme.